З Н А М, СРБИНЕ БРАТЕ!
Драги Србине брате,
Бог ми је сведок да знам много што-шта од тога што си побројао. Занам да су Ти речи срцем написане произашле из дубине душе Србинове. Знам да лично ниси злонамеран, то осећа свако срце Србиново. Знам да знаш да и сам приближно на исти начин размишљам. Знам да је хришћански:
„Ко тебе по једном образу, окрени му и други”.
Знам да држава није торба и да се не може пренети на друго место, некамо далеко од свих непријатеља Српства, Христа, мајеке Србије и свих других земаља Србинових. Знам да Студеница, Господе, зашто је такву не сотвори, није златна јабука, да се не може у недра тутнути и тако од Арбанаса одбранити. Знам на дивљаштво не треба ићи дивљачки, али исто тако знам да је:
„HISTORIA MAGISTRA SERBORUM EST !” (Историја је учитељица Срба).
Знам да се света земља српска не сме никоме давати, нико је не сме прћијом својом називати и скрнавити. Знам да се Отаџбина и крвљу, душом и умом мора бранити. Знам да треба све покушати да дође до мирног решења свих проблема и знам да крваве КОСОВСКЕ БОЖУРЕ, то није цвеће већ расцветала душа српских светитеља, јунака и страдалника, који изникнуше на српској души, јунаштву, светости и крви предака Твојих и мојих не сме туђинска рука заливати, туђинска суза квасити и поган скрнавити. Живот свој за ту светост, нашу зибелку, нашу муку и наш понос, нашу дику и слику, наш чемер и медовину, наше СРПСТВО на Небеса вазнето ДАТИ НИЈЕ УМИРАЊЕ, ВЕЋ ВЕЧНИ ЖИВОТ.
Поштовани и уважени господине, драги СРБИНЕ БРАТЕ, ја знам да Ти то све знаш и да све то знају сви Срби и Српкиње који у свом срцу, души и уму осећају овоземаљско СВЕТО ТРОЈСТВО које се зове НЕБЕСКО СРПСТВО, ХРИСТОВА ЦРКВА и МАЈКА СРБИЈА. Срећан сам што си на то сазнање поносан исто онолико колико је то и моја свеколика шпатност.
Братски поздрав,
Крстан Ђ. Ковјенић
četrtek, 5. avgust 2010
sreda, 4. avgust 2010
ФОКА ТИРАНИН (читај: БОРИС ГРОЗНИ) и ИЗМЕЋАР СА ХИПОДРОМА (читај: „епископ“ пааапааа-педерске „цркве“ ИРИНЕЈ БУЉОВИЋ)
Помаже Бог, браћо и сестре !
Већ неколико дана желим да вам ублажим бол у души, страхове у срцу и трпљење тела тако што ћу вам написати реч-две о злим временима како би вам трпљење било подношљивије, сузе укротљивије и оводоба срамота издржљивија. Размишљајући о томе дођох до необоривог закључка да
НЕ ПОСТОЈЕ ЗЛА ВРЕМЕНА АЛИ, ИТЕКАКО, ПОСТОЈЕ ЗЛИ ЉУДИ КОЈИ СВОЈИМ ЗЛИМ ЧИЊЕЊИМА ПОГАНЕ СВЕ ОКО СЕБЕ ЧАК И ВРЕМЕ У КОЈЕМ БИТИШУ !
Лукави Латини су већ поодавно утувили да:
»HISTORIA MAGISTRA ROMANORUM EST !« (Историја је учитељица Римљана)
из разлога што су схватили и прихватили да они који не науче лекције из историје стално понављају исте грешке и већ преживљена историјска догађања им се као бумеранг враћају и свом силином, сваки пут жешће и болније, разбијају о главу. То је и једини разлог да вас, опет и опет, на коленима братски молим бар покушајте да у срцу осетите ово моје пасторално сочињеније како бисмо напокон покушали да знањем изађемо из зачараног круга у којем већ вековима таворимо због сопственог незнања. Своје казивање осовићу на делу “О НЕДОСТОЈНИМ ВЛАСТОДРШЦИМА” Св. Анастасије Синаита.
(грч. ̓Αναστάσιος ὁ Σιναΐτης) (Рођен 640 године на Кипру (грч. Κύπρος) у граду Аматус или Амафунт (грч. Αμαθούς) око 40 км западно од Ларнаке (Ла́рнака - грч. Λάρνακα). Био је један од најобразованијих људи тог времена. Нарочито се је истакао у познавању богословља. Још као младић у свом родном граду бива замонашен. Непосредно после замонашења одлази у Јерусалим (јев. ירושלים ), а неколико година касније и на гору Синај (јев. הַר סִינַי, Хар-Синај; позната још под именима Гора Мојсијева, Гора Хорив, но углавном се увек односи на оно што се географски назива Синајско полуострво (арап. شبه جزيرة سيناء, Shibh Jazirat Sina – полуострво у Црвеном мору (арап. البحر الأحمر Bahr el-Ahmar, јев. ים סוף Yam Suf, фр. mer Rouge) које је у саставу Индијског океана) у мнастир Св. Екатарине (греч. Μονὴ τῆς Ἁγίας Αἰκατερίνης), древни манстир који је основан у IV веку. По доласку на то свето место игуман му је био Јован Ле́ствичник ( (греч. Ἰωάννης τῆς Κλίμακος; 525—602 или 649 — велики хришћански богослов, византијски филозоф и игуман Синајског манастира), а нешто касније и његов сабрат Герогије. После смрти Св. Георгија Синајског игуман тог манстира је поста преподобни Анастасије због чега је и зазван Синаит. Био је стамен у својој светој Христовој вери православној, непрестано се борио са јеретицима и писао веома лепа пасторална, философска и друга дела која ће остати вечно да живе у душама хришћана. Био је више пута прогоњен и мучен за веру Христову. Од рана задобијених у тој непрестаној борби је и окончао свој живот као свештеномученик негде на почетку 8. век, не пре од 701. године. Мени лично је највозљубљеније његово пасторално дело “О НЕДОСТОЈНИМ ВЛАСТОДРШЦИМА”... Потребно је запамтити да управо само име којем је саставни део атрибут, по манстиру у којем је деловао, прави проблем патролозима јер познајемо неколико Анастасија Синаита. Један од најпознатијих је Аастасије I Синаит (грч. Αναστάσιος Α΄ Σιναΐτης; ум. 21 апрела 599) — Патријарх Антиохијски (два пута: 559-570. и 593—599. године), но њега озбиљнији патролози називају Анастасије Антиохијски...)
У том свом великом делу Св. Анастасије Синаит је кроз поучна питања и још поучније одговоре покушао да одговори на оно што се на први поглед чина контрадикторно. Њему, а, богме, и нама који се иоле разумемо у богословље, је било познато да је Св. апостол Павле, узгред буди речено није био ни апостол, а ни Павле, још у богословским скамијама сам га зазвао Св. Курасије Кривоноги, но о том сам већ писао и овде се о томе сада нећу замарати, тврдио:
„да су власти које владају светом од Бога установљене“
Знајући то што је записано у Закону Св. Анастасије Синаит је Делићу Господа у себи (Разум) поставио питање:
.”Да ли треба да прихватамо било којег властодршца, владара или епископа који су по Божјем допуштењу постављени у своја здања ?
и присетио се и онога што такође пише у Закону и гласи:
“Даћу вам пастире по срцу вашем.”
Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни власти коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други, пак, властодршци који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају.
Браћо и сестре, пошто су код нас већ вековима ови други властодршци на власти покушаћу баш на овоме што је давно записао Св. Анастасије Синаит да некако репродукујем како бих их што боље описао и како бисте у томе препознали и оводобе властодршце који нам као крпељи већ вековимо пију крв.
Када је Фока Тиранин (пажња: уобличите то у време садашње и зазовимо тог злотвора Борис Грозни, самозазвани председник српски) постао цар и када је уз помоћ свог првог министра (свака сличност са Гицом Издајицом је очигледна) и отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу један монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу:
“Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара ?”
Пошто је много пута понављао исто ово питање, удостојио се Божјег одговора:
“Зато што нисам ногао да нађем другог, горег од овог.”
Е, сада, драге моје и поштована господо, како бисмо разобличили и злотвора који нам сада погани Свети Олтар Светог Саве, по сваковрсном смраду, разврату, богохуљу и издајнишзву „чувеног“ Иринеја (Буљовића) вратићу се на оно што је о таквом изроду већ написао Св. Анастасије Синаит јер је то једини, прави и истинити Curriculum Vitae (животопис, биографија, житије и сл.) Иринеја (Буљовића) (читај: педеро-паписта и љуба нечиста педерчине Ристе Калшњикова)
„Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња.“ - написао је Св. Анастасије Синаит и наставио:
„ У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Анђео Божји и рекао:
”Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са
хиподрома.”
Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ - несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Анђео Божији и рекао:
”Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.”
Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божји Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.
Боли ова истина, роде најмилији, али ће нас још више болети ако своја срца, душу и тело не очистимо од греха, сколонимо са грбаче своје те крпеље и напокон научимо све лекције из историје као нам се та догађања не би сталоно понављала, кулминирала и све више болела. Амин !
Крстан Ђ. Ковјенић
Већ неколико дана желим да вам ублажим бол у души, страхове у срцу и трпљење тела тако што ћу вам написати реч-две о злим временима како би вам трпљење било подношљивије, сузе укротљивије и оводоба срамота издржљивија. Размишљајући о томе дођох до необоривог закључка да
НЕ ПОСТОЈЕ ЗЛА ВРЕМЕНА АЛИ, ИТЕКАКО, ПОСТОЈЕ ЗЛИ ЉУДИ КОЈИ СВОЈИМ ЗЛИМ ЧИЊЕЊИМА ПОГАНЕ СВЕ ОКО СЕБЕ ЧАК И ВРЕМЕ У КОЈЕМ БИТИШУ !
Лукави Латини су већ поодавно утувили да:
»HISTORIA MAGISTRA ROMANORUM EST !« (Историја је учитељица Римљана)
из разлога што су схватили и прихватили да они који не науче лекције из историје стално понављају исте грешке и већ преживљена историјска догађања им се као бумеранг враћају и свом силином, сваки пут жешће и болније, разбијају о главу. То је и једини разлог да вас, опет и опет, на коленима братски молим бар покушајте да у срцу осетите ово моје пасторално сочињеније како бисмо напокон покушали да знањем изађемо из зачараног круга у којем већ вековима таворимо због сопственог незнања. Своје казивање осовићу на делу “О НЕДОСТОЈНИМ ВЛАСТОДРШЦИМА” Св. Анастасије Синаита.
(грч. ̓Αναστάσιος ὁ Σιναΐτης) (Рођен 640 године на Кипру (грч. Κύπρος) у граду Аматус или Амафунт (грч. Αμαθούς) око 40 км западно од Ларнаке (Ла́рнака - грч. Λάρνακα). Био је један од најобразованијих људи тог времена. Нарочито се је истакао у познавању богословља. Још као младић у свом родном граду бива замонашен. Непосредно после замонашења одлази у Јерусалим (јев. ירושלים ), а неколико година касније и на гору Синај (јев. הַר סִינַי, Хар-Синај; позната још под именима Гора Мојсијева, Гора Хорив, но углавном се увек односи на оно што се географски назива Синајско полуострво (арап. شبه جزيرة سيناء, Shibh Jazirat Sina – полуострво у Црвеном мору (арап. البحر الأحمر Bahr el-Ahmar, јев. ים סוף Yam Suf, фр. mer Rouge) које је у саставу Индијског океана) у мнастир Св. Екатарине (греч. Μονὴ τῆς Ἁγίας Αἰκατερίνης), древни манстир који је основан у IV веку. По доласку на то свето место игуман му је био Јован Ле́ствичник ( (греч. Ἰωάννης τῆς Κλίμακος; 525—602 или 649 — велики хришћански богослов, византијски филозоф и игуман Синајског манастира), а нешто касније и његов сабрат Герогије. После смрти Св. Георгија Синајског игуман тог манстира је поста преподобни Анастасије због чега је и зазван Синаит. Био је стамен у својој светој Христовој вери православној, непрестано се борио са јеретицима и писао веома лепа пасторална, философска и друга дела која ће остати вечно да живе у душама хришћана. Био је више пута прогоњен и мучен за веру Христову. Од рана задобијених у тој непрестаној борби је и окончао свој живот као свештеномученик негде на почетку 8. век, не пре од 701. године. Мени лично је највозљубљеније његово пасторално дело “О НЕДОСТОЈНИМ ВЛАСТОДРШЦИМА”... Потребно је запамтити да управо само име којем је саставни део атрибут, по манстиру у којем је деловао, прави проблем патролозима јер познајемо неколико Анастасија Синаита. Један од најпознатијих је Аастасије I Синаит (грч. Αναστάσιος Α΄ Σιναΐτης; ум. 21 апрела 599) — Патријарх Антиохијски (два пута: 559-570. и 593—599. године), но њега озбиљнији патролози називају Анастасије Антиохијски...)
У том свом великом делу Св. Анастасије Синаит је кроз поучна питања и још поучније одговоре покушао да одговори на оно што се на први поглед чина контрадикторно. Њему, а, богме, и нама који се иоле разумемо у богословље, је било познато да је Св. апостол Павле, узгред буди речено није био ни апостол, а ни Павле, још у богословским скамијама сам га зазвао Св. Курасије Кривоноги, но о том сам већ писао и овде се о томе сада нећу замарати, тврдио:
„да су власти које владају светом од Бога установљене“
Знајући то што је записано у Закону Св. Анастасије Синаит је Делићу Господа у себи (Разум) поставио питање:
.”Да ли треба да прихватамо било којег властодршца, владара или епископа који су по Божјем допуштењу постављени у своја здања ?
и присетио се и онога што такође пише у Закону и гласи:
“Даћу вам пастире по срцу вашем.”
Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни власти коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други, пак, властодршци који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају.
Браћо и сестре, пошто су код нас већ вековима ови други властодршци на власти покушаћу баш на овоме што је давно записао Св. Анастасије Синаит да некако репродукујем како бих их што боље описао и како бисте у томе препознали и оводобе властодршце који нам као крпељи већ вековимо пију крв.
Када је Фока Тиранин (пажња: уобличите то у време садашње и зазовимо тог злотвора Борис Грозни, самозазвани председник српски) постао цар и када је уз помоћ свог првог министра (свака сличност са Гицом Издајицом је очигледна) и отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу један монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу:
“Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара ?”
Пошто је много пута понављао исто ово питање, удостојио се Божјег одговора:
“Зато што нисам ногао да нађем другог, горег од овог.”
Е, сада, драге моје и поштована господо, како бисмо разобличили и злотвора који нам сада погани Свети Олтар Светог Саве, по сваковрсном смраду, разврату, богохуљу и издајнишзву „чувеног“ Иринеја (Буљовића) вратићу се на оно што је о таквом изроду већ написао Св. Анастасије Синаит јер је то једини, прави и истинити Curriculum Vitae (животопис, биографија, житије и сл.) Иринеја (Буљовића) (читај: педеро-паписта и љуба нечиста педерчине Ристе Калшњикова)
„Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња.“ - написао је Св. Анастасије Синаит и наставио:
„ У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Анђео Божји и рекао:
”Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са
хиподрома.”
Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ - несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Анђео Божији и рекао:
”Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.”
Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божји Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.
Боли ова истина, роде најмилији, али ће нас још више болети ако своја срца, душу и тело не очистимо од греха, сколонимо са грбаче своје те крпеље и напокон научимо све лекције из историје као нам се та догађања не би сталоно понављала, кулминирала и све више болела. Амин !
Крстан Ђ. Ковјенић
Naročite se na:
Objave (Atom)