Своју свеживотну Голготу блажим тако што широм отварам врата свог срца, душе и разума и допуштам да ми из њих свакодневно цури оно што се тамо налази. Овако разапет између Небеса и Земље ја и јесам отворена књига из које би требало, бар с времена на време, нешто научити како не би једнога дана постали ово што ја сада јесам - преболно сећање, јецање и посртање под теретом живота који нисам хтео да обликујем по својој мери из разлога што ми је била и остала мисао водиља:
БОЉЕ ЈЕ ИЗГУБИТИ ГЛАВУ, НЕГО ЛИ ДУШУ ПРЕДАТИ ЂАВОЛУ !
Крстан Ђ. Ковјенић
Ni komentarjev:
Objavite komentar