ПОСЛЕДЊА НЕПРЕБОЛНА РАНА СРПСТВА, СВЕТОСАВЉА И СРБИЈЕ !
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ВИШЕ НЕМА – ГРОБАР ТОМА МОЖЕ ДА ЗАКУЦА ПОСЛЕДЊИ ЕКСЕР У ЊЕН САРКОФАГ !
Браћо и сестре,
Ово што ћу вам већ у самом уводу рећи је оно што сам деценијам сакривао у својим недрима и имао жељу да вам разоткријем тек када осетим да ме Господ к себи призива. Истина данас тај Господњи позив не осећам у души, али пошто нам је јуче разорено и оно најсветије, Олтар Цркве Његове, ми тиме, признали то или не, завршавамо своју људску овоземаљскост и настављамо да битишемо као највеће кукавице, безбожници и изроди, а то, та до сада невиђена срамота, људска неописива грехота и најбогохулније издајништво себе, својих најрођенијих и Господа, и није оно што се живот може зазвати.
Једне давне мајске ноћи шездесет и неке толико ме је мучила глад да ми неописиви бол у утроби није дао ока склопити. Дрхтао сам као рањена птичица трнуљчица, али наједанпут сам осетио некакву сладуњаву благост читава тела, а нарочито сласну милину која ми је почела да надима душу. Осетио сам све то као некакав полусан – тело ми је уживало у сладуњавој благости сна, а душа се је толико лептираво играла са мојим јагњеће разиграним разумом да сам све то доживљавао као кристлно-чисту јаву. Пред очима ми се је указало сведочанство из основне школе накићено самим петицама из свих предмета. Узвикнуо сам, тај мој преболни узвик је био толико јак да је моју мајку пробудио, но пошто сам се после тога умирио и уживао у ономе што ми се је пред разумом одвијало моја покојна мајка због тога и није реаговала – пробудила ме и гутљајем воде одгнала страх као што је то увек до тада чинула:
„Господе, шта ми то значи када сам сиротиња, син голооточког робијаша и као такав нећу моћи да упишем ни једну школу !“
После тог мог вапаја упућеног Господу Сурјан, брдашце на Мањачи којега дели од мог родног Бочца, брдашце на Чемерници, само хировита река Врбас, је оживео. Шервалове крчевине су наједанпут постале очи, магловити обриси Кочићевог Змијања обрве, а башта Видоје Руњића усне Господње из којих сам сасвим разговетно чуо:
„Идеш у богословију ! Својој породици никада нећеш моћи помоћи, они ће ускоро да се преселе у моје царство, а ти од данас нећеш више трпети глад, жеђ и исцрпљеност тела. Неће те више болети увреде, уживаћеш у ономе што јеси, анђео у души и лепотан у телу, на неправду ћеш одговарати правдом, на безумље умом и на издајништво храброшћу. Од сада чини само оно и онако како ти заповеди душа и како ти разум буде смтрао за сходно у датој ситуацији...“
После тога заспао сам најслађим сном у свом досадашњем целоживотном хожденију по муках...
- наставиће се –
Ni komentarjev:
Objavite komentar