ПОСЛЕДЊА НЕПРЕБОЛНА РАНА СРПСТВА, СВЕТОСАВЉА И СРБИЈЕ !
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ВИШЕ НЕМА – ГРОБАР ТОМА МОЖЕ ДА ЗАКУЦА ПОСЛЕДЊИ ЕКСЕР У ЊЕН САРКОФАГ !
- други део
Браћо и сестро,
Јутро после мог првог сусрета са Господом је било тако анђеоски прелепо да су ми се његова сваколика очиразрогачујућа красота, омамљујуће жвргољење птица, образемилујуће несташно пиркање млачкастог поветарца и грудинадимајући миомирис ђурђевданског цвећа дубоко урезали у срце. То је свакако била и остала једана од ретких зора која ме је дочекала сестрински – раширених руку, топлог срца и љубављу коју нико никада неће моћи да опише. Обично је моја мајчица Петра са много муке и материнске неизмерне љубави свој данак започињала са покушајем да ме некако осови на нејачке ноге и брижљиво испрати у школу из разлога што сам легао мртав-уморан. Пут до моје школе је био дугачак око 12 километара, само у једном правцу, и од праскозорја до касних вечерњих сати сам тумарао тим путем, гладан, зебљив и од умора сможден, или сам био у школи. Нема тог човека који после свега тога не би био баш тако уморан, но када се сад у мислима осврнем на то гарантујем да ми је то био и најсрећнији период у животу – био сам са својим најмилијим, највољенијим и најрођенијим, са њима сам делио сваку мрвицу хлеба и осећао њихову душумилујућу љубав, телогрејућу заштиту и сваколику анђеоски чисту добронамерност. Све на свету бих дао када бих могао да се бар један дан, макар за један сат, ока трептај, море, вратим у то своје, босо, гладно и преморно детињство. Сигуран сам да би ме сада босе ноге мање болеле, зебљиво тело не би тако дрхтало на ветру и празна црева ми не би тако преболно завијала, јер знао бих да нисам сам и да ме у нашем трошном кућерку чека мајчица раширених руку, очева десница која ће ми поправити чуперак на челу, братовљево детиње зачикивање и сејине увек многозапиткујуће очи...
Да, драге сестре и поштована браћо, то јутро је било различитије од свих досадањих зора, чак сам се сам самцијата пробудио и први мајку пољубио. Одмах се је пренула, скочила на ноге и из готово сасвим изтрулог, мемљивог и нимало пријатно заударајућег долапа извадила комадић као опанак црне и као камен тврде јечменице. За дивно чудо, мада сам од глади једва-једвице заспао, тог јутра нисам био нимало гладан – очигледно је да се је Господње обећање да више нићу да трпим глад почело и остваривати. Мајку је то моје одбијање да објеручке зграбим и у неколико залогаја халапљиво прогутам за ме сачуваног комадића једине хране коју смо имали тешко погодило и баш се је силно расплакала.
„Види оставила сам за брацу и сеју ! Окруши се сине, мајчински те молим“ јецајући ми рече мајка показујући у мрклину долапа и опет ме нуткајући, но нисам то ни погледао.
„Нека, мајчице, стварно нисам гладан !“ одговорих јој, привукох к себи у загрљај, неколико пута пољубих по коси и журно, чврсто зграбивши школску торбу, изјурих из куће. Нисам смео ни да се окренем, јер нисам жело да ми мајка у очима види сузе. Њено поглед сам осећао све до школе тако да нисам успео нити да помислим на оно што ме је чекало – био сам се одлучио да управо тај дан одговарам и утврдим суву петицу из мени одувек најдаржег предмета – српског језика.
Дошао сам само коју секунду у разред пре мог наставника српског Радована Коса. То је био заиста изврстан зналац нашег матерњег језика и увек сам са великим одушевљењем, упијајући као сунђер воду и сам упијао сваку његову реч. Чим је наставник Кос одшкринуо прегломазна врата на учионици придигао сам се из шкрипаве школске скамије, подигао два прста од деснице високо у зрак и нимало учтиво закричао:
„Друже наставниче, хоћу да одговарам !“
„Добро, Крстане,“ – смешећи се одврати ми наставника и настави благим и правим просветитељским тоном - “но можеш ли да сачекаш бар толико да твоје име пронађем у дневнику !?“
Када је моје декламовање добронаучене лекције из мог матерњег језика било на врхунцу то моје уживање прекину шкрипа школских врата на којима се појавиша двојица намћорски уштогљених „другова“ школских инспектора. Руковали су се са мојим наставником и наредбодавно је онај ћелавији и вижљастији запијукао:
„Само ви наставите, а ми ћемо да уживамо !“
Наставник Кос је климнуо главом према мени и ја сам наставио са својим декламовањем. Не знам колико времена је све то трајало, верујем да је било макар десетак минута, но опет се је огласио онај ћелавији:
„Браво !“ рече, удари неколико пута дланом од длан и настави:
„Како је теби име, мали ?!“
„Крстан Ковјенић, друже !“ узвратих као из топа.
Најпре се та двојица почеше нешто домунђавати, а касније наставише да се домунђавају и са мојим наставником. Њихови погледи ми нису баш пријали, осећао сам да ми пролазе кроз тело као оштрица мача, али ме нимало нису збуњивали. После краткотрајног њиховог домунђавања обојица инспектора се упутише ка мени и онај говорљивији узвикну:
„А, ти си тај Крстан Ковјенић !? Управо таквог сам те и замишљао... Знаш ли ти да си најбољи ученик у Б и Х - само ти си, сто посто, решио тествове из математика и СХ-а !? Браво !“ изрече и чврсто дограби моју дрхтаву десницу. То учину и онај други али он је једино реко:
„Честитам !“ и после устукнуо корак два назад од оног, очигледно његовог шефа.
По метрици изречених речи закључио сам да су обадвојица потурице из Сарај`ва и то ме баш силно узнемири – побојах се да ће ми сусрет са њима нанети бол, јер од потурица ништа друго нормални и не могу да очекују.
„У коју ћеш школу да се упишеш, Крстане ? Је л` да у гимназију ? Е, то ти од срца препоручујем...“- рече онај ћелавији и покуша да ми поквари шестицу на челу. Одмакох главу од његове руке и громогласно узвратих:
„Не ! Већ сам се одлучио – идем у поповску школу !“
Мом наставнику је после тих мојих речи мало фалило да не падне, баш се је био избечио у мене као да види вукодлака, а и ону двојицу као да сам полио кипућом врелином. Поштено су се зајапурили и унезверено журно упутили према вратима. Онај ћелавији, потурички погано замахујући пртеће десницом према мени када се домогну кваке на вратима узвикну громогласно да сам се сав затресао као јасика на ветру:
„Уколико се не предомислиш силно ћеш се покајати ! Обећавам да нећу имати нимало самилости према теби ћетнићком отпаду !“
„Нећу се предомислим и не бојим се ваших претњи, јер Господ ће ме од свих Ваших зала увек сачувати !“ успеде ми да довикнем када су са та двојица готово заглавила на вратима.
- наставиће се -
Крстан Ђ. Ковјенић
P.S.
Браћо и сестре, не дозирам вам све ово на апотекарске кашичице зато што тако желим, већ зато што ме сећања на то силно боле ...
Ni komentarjev:
Objavite komentar